Ове године обележава се 60. година од како је књижевнику Иви андрићу додељена Нобелова награда за књижевности насвечаној церемонији у Стокхолму (1961). Андрић је и даље међу најзначајнијим књижевницима на просторима некадашње Југославије, а једини који је и даље лауреат овог најпрестижнијег признања.
На сајту задужбине Ива Андрића могу се пронаћи детаљни подаци и прича о томе како је изгледала вест о добијању награде и сама церемонија свечане доделе:
Тим поводом позивају се ученици да дођу у школску библиотеку, прелистају неке од Андрићевих књига, и поред две лектире које се обрађују у нашој школи (На Дрини ћуприја, Проклета авлија). За ову пригоду, издвојићемо приповетку Јелена, жена које нема (Андрићеве приповетке) и можда и најпопуларнију књигу у којој се огледа сва мудрост овог значајног писца Знакови поред пута, кратке мисли и забелешке о животу, љубави, уметности и међуљудским односима.
Ево неких мисли из те књиге:
Чини ми се кад би људи знали, колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио да учиним, и још би им остало мало осећања да ме пожале.
*
Познавао сам једног човека који је за сваку ствар коју он нема или не разуме успевао да нађе понеку злу реч.
*
Бојати се људи, значи чинити криво Богу. Страх од људи можда и потиче отуд што смо се некад огрешили о божији принцип. Човек у коме има жива душа не би, логички, требало да се боји људи ни ичега људског.
*
У овом друштву подједнако патимо сви, и жене и мушкарци, само су улоге подељене, и то отприлике овако: Кад ми патимо због жена, то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве бисмо ми желели да су. Кад жене пате због нас, то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али, што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.
*
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.
*
Не смрт, заборав решава све. Заборав, и то не само појмова, речи и лица, него свега што постоји и живи. Заборав тела и заборав времена. Заборав, да би се могло предахнути и живети даље у телу без сећања, са духом без имена. Заборав, смрт са правом на наду.
*
Живети у страху, у кајању, у сталном страху од страха, не моћи ока склопити и не моћи душом данути, и при свему томе радити и смејати се и разговарати, то значи за људе као ја живети и успевати међу светом.
