Данас је први дан пролећа и Светски дан поезије. Тим поводом вечерас од 19 сати у Фоајеу Културног центра Панчева одржава се Књижевни кафе специјал на којем ће панчевачки песници, ученици средњих школа и професори-песници прочитати своје или песме других песника и тако обележити овај дан.
Међу многим ауторима из нашег града различитих генерација, као што су Драгана Младеновић, Васа Павковић, Стефан Станојевић, Тијана Саватић, читају и наша директорка Јасна Милићев и професорка Јасмина Топић, као и професорка Гимназије Александра Михајловић, и многи други гости изненађења. Поред гимназијалаца и ученика Медицинске школе, наступају и наше Маша Грујичић 3-4 и Сара Бучевац 3-5.
Светски дан поезије прославља се 21. марта и установљен је од стране УНЕСКО-а 1999. године. Сврха овог дана ја промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм света; али и давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана).
За данашњу читаоницу, у славу овог дана, прочитајте песме четворо европских и домаћих песника: Чеслава Милоша, Виславе Шимборске, Ивана В. Лалића и Александра Ристовић. Посетите школску библиотеку и пронађите свог песника, а добродошли сте и вечерас на читање у славу пролећа, поезије и природе која се буди.
Чеслав Милош
ПЕСМА О КРАЈУ СВЕТА
На дан краја света
Пчела кружи око цвета драгољуба,
Рибар блиставу мрежу поправља,
У мору скачу блистави делфини,
врапци чаврљају у детелини
и змија има златну кожу, као што ваља.
На дан краја света
Пољем иду жене под сунцобранима,
На рубу травњака пијанац спава,
На улици виче продавац варива,
И чамац са жутим једром острву се приближава.
У ваздуху трају звуци виолине
И ноћ се звездана отвара.
А они што чекали су муње и громове,
Разочарани су.
А они што чекали су анђеоске трубе и хорове
Не верују да то већ почиње.
Док сунце и месец на небу стоје,
Док бумбари посећују руже своје,
Док се рађају румена деца,
Нико не зна да то већ почиње.
Само седи старац што био би пророк,
Али пророк није јер брижљиво мора радити,
Парадајз привезујући говори:
Другог краја света неће бити,
Вислава Шимборска
СРЕЋНА ЉУБАВ
Је ли то нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?
Уздизани једно од стране другог без икакве заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта – ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?
Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!
Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!
Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.
Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.
Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.
С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.
Иван В. Лалић
МЕСТА КОЈА ВОЛИМО
Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно,
Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором; улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели која се стално понавља,
И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,
И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;
Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.
Александар Ристовић
СРЕДИШТЕ
Ниси сам
него је простор у теби.
чист
као прозирно крило у ваздуху;
ниси сам
док су око тебе
куће, камен и светлост,
иста мисао
једне жене која те прати
држећи за руку
дете
у старинском вагону
са седиштима од зелена плиша
или у пољу
са изокренутим цвећем;
ниси сам
док божја уста говоре на твоја уста
реч по реч
из једног непрегледног
сјаја чије је време заустављено.
