Чарлс Симић, један од најиновативнијих песника енглеског говорног подручја у последњих пола века, преминуо је у понедељак у 84. години живота. Једини Србин добитник Пулицерове награде рођен је као Душан Симић 1938. у Београду.
Чарлс Симић, један од најиновативнијих песника енглеског говорног подручја у последњих пола века, преминуо је у понедељак у 84. години живота. Једини Србин добитник Пулицерове награде рођен је као Душан Симић 1938. у Београду. "Прошлост се не може избрисати. Она нас обликује", рекао је у једном интервјуу.
Имао је петнаест година када је са мајком стигао у Америку након мукотрпног једногодишњег чекања на визу у Паризу, која им је омогућила да се придруже његовом оцу који је већ био у Чикагу. Иако је имао врло слабо предзнање енглеског, врло брзо га је усвојио и постао достављач "Chicago Sun Times" новина. Преселио се у Њујорк 1958. где је уписао и колеџ и радио различите послове како би преживео, док је ноћу писао. Град је оставио дубок траг на њему и њему је посветио књигу "Бескрајна туга: Књига богова и ђавола".
Волео је све области уметности и стекао репутацију саговорника у интервјуима који може да разговара са подједнаким жаром о сликарству, филму, џезу, блузу колико и о поезији. Отворено је говорио о тешкоћама да пронађе свој јединствен песнички глас. Познато је да је спалио све песме које је написао током служења војног рока, јер је закључио да у њима превише препознаје утицаје Езре Паунда, Камингса и Т. С. Елиота.
Потрага је уродила плодом, будући да је за своје збирке добио највиша признања у свету поезије од којих је најзначајнија Пулицерова награда 1990. за збирку песама у прози "Свет се не завршава". Објавио је и десетак књига превода поезије са простора бивше Југославије (од Попе, Лалића и Миљковића, преко Симовића и Шаламуна до Александра Ристовића и Радмиле Лазић) и добитник је Награде ПЕН-а за превод (1980). Најважније збирке Чарлса Симића су, између осталих: "Харонова космологија", "Шетња са црном мачком", "Венчање у паклу", "Мајстор прерушавања"...
Симић је писао и есеје, а одломак једног од њих који је написао за књижевни часопис "Michigan Quarterly Review" под називом "Проблем са поезијом" можда најбоље осликава његову љубав према стиховима: "Поезија је мртва, викали су срећно непријатељи поезије вековима и још увек то раде. Наши класични песници, рекли су нам наши модерни професори, нису ништа друго него пропагандисти владајућих класа и мушке доминације. Исте идеје које су некада ширили тамничари и убице песника у Совјетском Савезу хит су на америчким универзитетима. Естетицизам, хумор, еротика и све остале манифестације слободне маште морају се цензурисати. Поезија, та блесава диверзија за политичку коректност углавном је престала да постоји за наше образоване класе. Ипак, упркос њима, поезија се и даље пише.
Свет увек награђује конформисте. Свако доба имало је свој званични наратив тога шта је стварно, шта је добро, а шта лоше. Бућкуриш направљен од неискрености, незнања и кукавичлука служи се сваке вечери у вестима као идеал са озбиљним држањем и ауром највишег интегритета. И од књижевности се очекује да се с тим слаже. Ваше племе увек покушава да вас рефомише и научи манирима. Песник је оно дете које стоји у ћошку леђима окренут другарима из разреда и мисли да је у рају. Као да то није довољно, песници су, то знају сви, шампиони међу лажовима. 'Морате да лажете да бисте и упола остали заинтересовани за себе', каже романописац Бери Хана. То је нарочито тачно за писце стихова. Свака будала међу њима верује да лаже себе, само како би говорио истину. Ако не можемо да видимо свет онаквим какав је стварно, онда је то због слојева мртвих метафора које су песници оставили около. Стварност је само стари постер за поезију који је већ почео да се гули.
Филозофи кажу да се песници залуђују кад се задубљују у детаље. Препознавање оних ствари које остају неокрзнуте променама је задатак филозофа. Поезија и фикција, с друге стране, воле ефемерно: мирис хлеба, на пример. Што се тиче песника, само су будале заведене генерализацијама. Небо и земља, природа и историја, богови и ђаволи сви су скандалозно измирени у поезији. Аналогија каже да је свако све, све је свако. Последично, најбоље религиозне песме препуне су еротике.
Субјективност, тврде песници, трансцендира препознавањем истости раздвојених ствари. У доброј песми песник који је пише нестаје, тако да читалац оживи. 'Ја' потпуног странца, на пример, древног Кинеза, говори нам из најтајнијег места у нама самима и ми смо одушевљени. Прави песник специјализован је за метафизику спаваће собе и кухиње. Ја сам мистик тигања и ружичастих ножних прстића моје љубави. Као и свака друга уметност, поезија зависи од нијанси. Постоји много начина да се додирне жица гитаре, да се пољуби и грицне нечији прст. Блуз музичари знајју да неколико добро позиционираних нота додирују душу, а то знају и лирски песници. Идеја је да је могуће направити невероватно укусна јела од најједноставнијих састојака. Да ли је Чарлс Олсон рекао да је мит кревет у ком људска бића воде љубав са боговима? Све док се људска бића заљубљују и пишу љубавна писма писаће се и поезија.
Већина песама је прилично кратка. Дуже траје кијање, него читање хаикуа. Ипак, неке од тих "малих" песама могу да кажу више у неколико речи о људском стању, него векови других врста писања. Кратке песме о неким догађајима преживеле су хиљаде година када су епови и отприлике све остало постали нечитљиви. Највећа мистерија поезије је начин на који такве песме очаравају читаоца. Песма је савршено разумљива после једног читања, а опет, неко одмах жели да је поново прочита. Поезија је репетитивност, која никад не постаје монотона. 'Још!', тражила су моја сањива деца, након што бих им прочитао неку песму за успављивање. За њих, као и за све љубитеље поезије, постоји само више, а никад довољно.
То је парадоксални квалитет поезије који поезији заправо даје укус. Парадокс је тајни зачин. Без бројних контрадикција и дрскости, поезија би била бледа као недељна проповед или председнички говор о стању нације. Захваљујући многим пикантним парадоксима, поезија је упорно поражавала и наџивљавала своје најстроже критичаре. Сваки покушај реформисања поезије да се учини дидактичком и моралном или чак да се ограничи на неку литерарну 'школу' је неразумевање њене природе. Добра поезија никад не одступа од своје сврхе као неисцрпног извора парадокса о уметности и људским стањима. Данас ми се чини прикладним само стил који се изругује. Укратко, поезија која даје осећај кабловске телевизије са више од 300 канала, чињенице чудније од фикције, лажна чуда и сујеверје из таблоида који се продају у супермаркетима. Песма која је као привиђење Елвиса Преслија на Марсу, жене са три дојке, слика пса који је појео најбољу Шекспирову Драму, вест да је у паклу превелика гужва, да су најцрњи грешници сада нашли свој мир у рају. Овде, на пример, долази бескућник чија је ћелава глава некада припадала Јулију Цезару. 'Зар вас нисам јуче видео како држите транспарент на ком пише Секс шоу уживо на Тајмс Скверу?', питам га. Он срећно клима главом. 'Хоће ли Ханибал опет прећи Алпе са својим слоновима?', то је моје следеће питање. 'Чувај се жене песника', одговара он. 'Ако дође гурајући колица пуна старих књига и одеће, спреми се да чујеш песму'. То ме подсети. Мој прадеда, ковач Филип Симић, умро је у 96. у години мог рођења 1938, након што се кући вратио касно у друштву Рома. Мислио је да ће му они помоћи да заспи, али је преминуо у сопственом кревету, док су музичари свирали његове омиљене песме. То објашњава зашто је мој отац тако добро певао ромске песме и зашто ја пишем поезију; као и мој деда, ни ја не могу да спавам ноћу".
Преузето са euronews.rs
