Свети Трифун се у српској православној традицији обележава 14. фебруара и слави као заштитник винове лозе, виноградара и винара.
Многи лепи обичаји прате овај празник, а у неким домовима слави се и као крсна слава – нарочито га прослављају домаћини који имају винограде и воћњаке широм Србије. С обзиром на то да се у нашој школи у четвртом разреду на смеру Прехрамбени техничар посебно проучава и технологија производње вина, матуранти овог смерa, из одељења IV-8 су заједно са својим професоркама Биљаном Вари и Горданом Савовић припремили и мали водич за производњу овог племенитог пића и изложили га на паноима у школском холу. Све те радове, као и текстове на тему обичаја и веровања, визуелно су уобличили и реализовали наши другари из из одељења IV-5, са смера Техничар за графичку припрему, предвођени професорком Данијелом Петрић.
И на часовима српског језика се говорило о овом празнику, а ученици су такође имали прилику да се обавесте и о многим лепим обичајима и традицијом присутнима вековима у нашем народу, у вези са Светим Трифуном. На овај дан виноградари излазе у винограде да по први пут у години орежу лозу и прелију чокоте вином како би година била родна. Са овим даном стиже и пролеће, природа се буди, а у људима развија најузвишеније осећање – љубав!
Погледајте паное у холу школе, а у наставку текста читамо још мало о Светом Трифуну и историји вина и виноградарства у нашој земљи.
Свети Трифун - заштитник винограда и искрене љубави
Свети Трифун се сматра заштитником многих заната и оних који искрено воле и негују хришћанску љубав. Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу. Култ Светог Трифуна је веома развијен у српским крајевима. Посебно га славе виноградари, док га својим заштитником сматрају и угоститељи. На данашњи дан виноградари иду у винограде, орезују лозу и вином заливају чокоте, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског периода. Обичаји налажу да се на светог Трифуна у винограду обавља посебан црквени обред и на тај начин, симболично, обележи нова сезона и призове плодна година. Светог Трифуна славе српске породице као крсну славу и моле се њему да заштите поља од поплава, града и разних временских непогода. Верује се да ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна
година. Ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Верује се, такође, да после овог дана зима полако почиње да попушта – то Свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и снег почне да се топи. Са овим даном стиже пролеће, да се буди природа и најузвишеније осећање код људи, љубав. Виноградари кажу да ,,ваља“ да се на данашњи празник пореже барем један чокот винове лозе и залије вином – да година буде родна, а од јесени вино слатко.
Вино у Србији – историја и развој
Историја српског винарства дужа је од хиљаду година. Развој се одвијао од зачетака српске државе у 8. и 9. веку, а нарочито за владавине династије Немањића, од 11. до краја 14. века.
Српски владари су посебно неговали културу гајења винове лозе. Захарије Орфелин, један од најученијих Срба 18. века, спомиње у свом “Искусном подрумару” из 1783. године, да су наша најбоља вина манастирска и надасве карловачко вино, нарочито црно и шилер и да су најбоља у старости од три до четири године. Виноградарство и винарство Срема је једно од најстаријих и најзначајнијих у овом делу Европе. Тако су Карловци славу стекли пре свега захваљујући виноградима и винима која су се пила широм Европе. Вински подруми у Сремским Карловцима и Иригу и данас су прави доживљај за госте. Они су после Првог светског рата подизани у виду лагума са дрвеним сводовима. За врење и чување вина користила су се искључиво дрвена бурад са дрвеним или металним обручима. И данас се може наћи један број подрума са дрвеним судовима, мада се све више прелази на металне. Карловчани, који су били чувени по својим специјалним винима Аусбруху и Бермету, обновили су деведесетих година прошлог века производњу ових вина. Технологија прављења чувала се и преносила као тајна у карловачким породицама.
Властела Немањића је посебно неговала културу гајења винове лозе, а у доба цара Душана (1331-1355) установљена је прва контрола географског порекла. У Законику цара Душана се говорило о томе на који начин је становништво морало да обрађује виноградарску земљу, и како су биле строго кажњиве крађа грожђа и “учињена попаша на туђем поседу”. Историја даље прича да је породица Мозер била једна од најутицајнијих и најбогатијих немачких породица у Земуну током 19. и прве половине 20. века. Ту моћ су, пре свега, стекли захваљујући развоју породичне винарије која је постала једна од највећих у предратној Југославији. Национализацијом после Другог светског рата ова предивна породична винарија прераста у један од највећих индустријских винских гиганата послератне Југославије – Навип. Како је настао на стабилној основи, Навип веома брзо постаје један од водећих произвођача вина у региону.
Вино је, како у читавом свету, тако и у Србији, пронашло пут до свачијег срца. Посебно место кроз историју је ово пиће богова заузело код великих писаца, филозофа, научника и, изнад свих, боема који су му се дивили, говорили да је у њему истина, и бележили свој однос са овим предивним нектаром. Вино. Црно као бол, слатко као мед.
